Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Tipovi dece

Posted 9/15/2019

Veoma često sami roditelji ne mogu da naprave razliku izmedju nervoznog, nemirnog, prkosnog, tvrdoglavog, razmaženog deteta i tako se stvara konflikt unutar samog deteta.

 

Pokušaću da Vam što sažetije ukažem na te razlike.

NERVOZNO DETE

 

Znaci nervoze kod deteta su:

napadi besa i ljutnje, otsustvo koncentracije, tikovi, mucanje, sisanje prsta, grickanje noktiju, strah, nemiran san, gubitak apetita, zadržavanje stolice.

Uzroci nervoze kod dece mogu biti različiti, na primer: deca sa fizičkim manama (kratkovidost, gluvoća, hromost, često postaju nervozna jer ih druga deca nazivaju pogrdnim imenima). Nepovoljna porodična sredina, često menjanje sredine, promena stana ,vrtića, učiteljice, napeta i nesređena atmosfera u porodici, kao i vaspitne greške roditelja prema deci (neujednačeno ophođenje roditelja prema deci, čas strogo, čas popustljivo) zapostavljanje jednog deteta na račun drugog, poređenje dece (kako on/ona može a ti ne možeš) preterani zahtevi prema deci koji prevazilaze dečije sposobnosti.

Uspostavljanje harmoničnih odnosa u porodici, ljubav i međusobno poštovanje samih roditelja, kvalitetna ishrana, dovoljno sna, duži boravak na svežem vazduhu u prirodi su preduslov razvoja zdravih ličnosti.

 

 

NEMIRNO DETE

 

Najčešće je nemirno dete eksplozivno, tvrdoglavo, brzo se zamara, nagla promena raspoloženja, ispušta slova pri pisanju, polako čita, rastrešeno je, ružno piše,…Takvoj deci neophodno je omogućiti prostor za kretanje, slobodu pri izboru ali i postavljanje jasnih granica.

Česti uzroci nemirnog ponašanja su: iznad prosečna inteligencija (takvoj deci dosadno je na času, lako rešavaju postavljene zadatke, na nivou vrtića brzo prepoznaju sadržaje,..) Na svim nivoima vaspitno-obrazovnog procesa neophodna je individualizirana nastava rada sa takvom decom kako ne bi stagnirali u razvoju a samim tim iz dosade postajali nemirni.

Nemirna deca mogu biti i deca iz porodica u kojima su sukobi svakodnevna pojava, strog nerealan režim vaspitanja kao i  preterane ambicije roditelja.

 

 

TVRDOGLAVO DETE

 

Većina ljudi smatra da je trvdoglavost nasledna osobina, međutim tvrdoglavost je osobina koja se javlja kod dece u vidu inata, neposlušnosti i najizraženija je u kritičkim fazama dečijeg razvoja - 3.godina života, faza predpuberteta i puberteta. Ali pojava tvrdoglavosti moguća je i tokom celog razvoja kao rezultat pogrešnog vaspitnog delovanja od strane roditelja ili vaspitača. Tako na primer uzroci otpora i tvrdoglavosti mogu biti neprestano opominjanje kao i omalovažavanje deteta.

Precenjivanje dečije ličnosti, naviknuto na stalne pohvale dete kasnije neosnovano  postaje preterano uporno i tvrdoglavo, vaspitanje kroz uslovljavanje (ako budeš dobar kupiću ti to i to…ako dobiješ 5 iz matematike daću ti 100e, …) kao i telesno kažnjavanje.

 

 

RAZMAŽENO DETE

 

Razmaženost deteta se ispoljava u više oblika kao preosetljivost (lako se uvredi, rasplače), kao ljubomora (pati kada se pažnja poklanja drugom detetu), kao tvrdoglavost (neće da izađe iz radnje dok ne dobije šta je naumilo), ...

Najčešći uzroci razmaženosti su: popuštanje pred zahtevima deteta (kupiću ti sve samo da ne plačeš u radnji), poremećeni porodični odnosi (nema saglasnog stava oko vaspitanja), preterana briga o deci, o ishrani. Lako se mogu razmaziti i deca jedinci, jer su od rođenja centar zbivanja u porodici.

 

 

PRKOSNO PONAŠANJE

 

Prkos je poremećaj u socijalnom ponašanju koji se ispoljava u vidu otpora deteta prema sredini. Može biti javni i skriveni oblik ponašanja. Javno izražavanje prkosa ogleda se u obliku snažnog plakanja, histerije,lupanja nogama,valjanja po podu,negodovanje,bacanje i lomljenje igračaka kao i drugih  predmeta iz okruženja. Ukoliko na ovaj način ne dobije ono što želi i ne normalizuje odnos sa sredinom odnosno da izbegne odgovornost ili iznudi sažaljenje tada pristupa skrivenom obliku izražavanja prkosa koji se manifestuje kroz noćno mokrenje, namerno izbegavanje učenja,podmuklo ometanje nastave, sitne podvale,kradje..

Prva faza prkosa se javlja oko 3.god.života kao trenutni oblik reagovanja i ne treba joj pridavati neku naročitu važnost jer se oko 3.god.života javlja svest o nezavisnosti ličnosti kao i u pretpubertetskoj fazi i traje približno do 17. god.života kada se ponovo javlja pojačana potreba za afirmacijom ličnosti.

Prkos se može sprečiti jedino uspostavljanjem zdravog emocionalnog kontakta i odnosa sa detetom.

 

 

POTIŠTENO DETE

 

Potišteno dete je pasivno, ćutljivo, bezvoljno, sklono plaču, veoma često sa smanjenim apetitom i neodređenim osećajem bola. U grupi se ponaša rasejano, bezvoljno, usamljeno i tromo, a po nekad i razdražljivo prema vršnjacima.

Pojačana potištenost je posledica neprijatnih iskustava. Kod dece su to najčešće doživljena fizička ili psihička zlostavljanja od strane roditelja što za posledicu ima plašljivost i povučeno držanje. Takođe potišteno se osećaju i deca  koja su izgubila jednog ili oba roditelja,zatim deca koja su zapostavljena, odbačena i osećajno zapištena, deca koja su iznenada odvojena od roditelja ili su svedoci sukoba među njima.

Potištenost kod dece se vezuje za njihove predstave o svojoj ličnosti, naročito u doba puberteta i u doba adolescencije. Dete može postati i potišteno zbog nedostatka sluha, vida, tek onda kada deca počnu da ga provociraju kao i u doba adolescencije kada umišlja da je debeo, ružan, seksualno nesposoban, intelektualno slab, ...

 

 

PLAŠLJIVO DETE

 

Strahovi kod dece se javljaju u dva oblika

-kao urodjena nagon samoodržanja i samoodbrane

-I u bolesnoj patološkoj formi (praćen jakim uzbudjenjima koja narušavaju duševnu ravnotežu).

Nervozna deca češće doživljavaju strah, za razliku od dece sa stabilnim nervnim sistemom. Česti sukobi u porodici,kao I nepedagoški postupci u školi ili vrtiću nervozno dete čine jošnesigurnijim i plašljivijim. Takvom tipu dece treba omogućiti češći boravak na čistom vazduhu, dovoljan odmor, zdrav san, česte igre i zdravu smirenu sredinu koja ga okružuje radi jačanja nevrnog sistema. Takođe je veoma značajno kod takve dece negovati kritičko mišljenje i potsticati samopouzdanje i samostalnost. Ohrabrivanje od strane drugara uvek pozitivno deluje na plašljivo dete, tako da greše oni roditelji koji plašljivo dete odvajaju od vršnjaka iz bojazni da će im dete doživeti neprijatnost u malo slobodnijim dečijim igrama.

Pojedini strahovi imaju pozitivnu razvojnu ulogu jer upozoravaju dete na realnu opasnost. Međutim dete treba osloboditi nepotrebnog straha koji može delovati kao kočnica njegovog razvoja i formirati ga u nesigurnu i plašljivu  osobu.

 

 

LENJO DETE

 

Lenjom detetu nedostaje aktivnost, izdržljivost i upornost u radu. Takvo dete najčešće je bez inicijative ikakve a često je i prkosno. Međutim lenjo dete nije bez inicijative u igri. U igri je aktivno i voljeno.

Još od najranijeg detinjstva treba početi sa sprečavanjem lenjosti kod dece.To se postiže pravilnom organizacijom života i rada deteta u porodici. Dete treba zaduživati radnim obavezama koje odgovaraju njegovim psiho-fizičkim mogućnostima. Treba ga na vreme zainteresovati za rad, kontrolisati i potsticati ga u radu, ohrabrivati ga i uspehe pohvaljivati, a prilikom neuspeha ohrabriti ga da  teškoće prevaziđe.

Treba imati na umu da lenjost može biti i posledica  bolesnog psihičkog stanja deteta. Na primer oboljenje čula vida i sluha, žlezda sa unutrašnjim lučenjem, malokrvnost, nervna napetost i razdražljivost deteta, čine da se ono brže zamara i gubi volju za rad.

Odrasli su ti koji svojim ličnim primerom pokazuju deci kako se odnosi prema obavezama.

 

 

SPORO DETE

 

Sporoj deci je potrebno više vremena za rešavanje školskih zadataka nego ostaloj deci. Usled sporosti u mišljenju ona ne stižu da prate i shvate nastavnikovo predavanje, pa često zaostaju u učenju. Neupućeni roditelji i nastavnici ovakvu decu smatraju lenjom, bezvoljnom i nemarnom. Pojedini ih čak svrstavaju u glupu decu, što je krajnje nedopustivo.

Za razliku od razmažene i lenje dece, pojedina deca imaju imaju urodjenu sporost i slabu pokretljivost tela uzrokovanu slabošću nervnog sistema ili poremećajem u radu nekih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Urodjena sporost deteta se najlakše može ublažiti u grupnim dečijim igrama. Poželjno je forsirati igre sa elementima takmičenja u brzini i preciznosti,  uz izdavanje brzih komandi. Vežbe treba izvoditi strpljivo i bez prisiljavanja deteta, jer to za njega predstavlja ogroman napor. Uz to, poželjno je dete taktično i stalno ohrabrivati, bodriti i podsticati uz naravno prijatnu porodičnu atmosferu.

 

 

POVUČENO DETE

 

Povučeno dete je mirno, stidljivo, nesnalažljivo, nesigurno i nepoverljivo prema vršnjacima. Kreće se samo u društvu odraslih, ili se zbog svoje nesigurnosti druži sa mnogo mlađom decom od sebe prema kojoj postupa ili kao zaštitnik ili kao naredbodavac.

Povučenost, mirnoća i nesigurnost su često prisutni u ponašanju bolešljive dece, pogotovo kod slabovide,nagluve i blago retardirane dece, tako da prvo treba proveriti zdravstveno stanje deteta pa tek onda krenuti sa pedagoškim merama.

Povučenost se često sreće i kod dece poremećenog ponašanja, emocionalno zapuštene dece, odbacivane i dece vaspitavane bez ljubavi. Neretko, uzrok povučenosti mogu biti i vršnjaci ukoliko svog nesnalažljivog druga ili drugaricu stalno potcenjuju ili omalovažavaju. U pubertetu ili adolescencii uzroci povučenosti mogu biti i izmišljeni nedostaci u spoljašnjem izgledu tih mladih ljudi.